Kada pišem o nekom prepuštam se neposrednom uticaju koji njegove fotografije imaju na mene, neposrednom doživljaju koji one izazivaju. Niko kao ON, kao Slobodan Simić, iz Paraćina, poznat pod nadimkom Gulivar, ne može da u meni izazove osećaj TRADICIJE Srbije, Šumadije, onog majušnog dela ove naše velike plave planete, u kojoj trenutno živimo. Danas kada se govori o evroatlanskim integracijama, u vreme kada se proporcija srpskih i engleskih reči u medjusobnoj komunikaciji mladih, a i nas korisnika interneta, približava odnosu pola-pola, kada se napuštaju naši izvori, naše poreklo, a koreni potkopavaju, jedan fotograf uspeva da svojim višedecenijskim radom čuva osnovne vrednosti tog društva, ali i da ih stvara. Te vrednosti su porodica, porodični zanati, poljoprivreda, zemlja i vera.
Nigde kao u fotografijama Slobodana Simića ne može da se uhvati tako snažna nit koja nas sve povezuje, a to je taj osećaj ljubavi prema sopstvenoj zemlji, sopstvenom putu, vrednostima, tradiciji. On predstavlja našu sredinu onakvom kakva je u suštini, sa kojom se možemo s razlogom ponositi. Govorim o prikazu načina odevanja, o načinu druženja, o hijerarhiji vrednosti, o pitomom srpskom pejzažu. Naravno da su koreni svega na selu, na zemlji, da sve proističe iz teškog rada na samoj zemlji, pa je i Gulivar selo i njegov život izabrao za predmet svoje stalne obrade.
On je vunderkind u digitalnoj fotografiji, jer je vrlo brzo uočio sve prednosti koje nova tehnologija pruža današnjem fotografu. Urodjeni talenat za slikarstvo, superioran talenat za kompoziciju, dao je dela koja će se pamtiti. Način prikazivanja je uvek i nadasve slikarski i filmski, gde se odmah prepoznaje glavni predmet ili glavna ličnost njegove predstave. Odnosi ljudi, stvari i pozadine su uvek u odnosu tačno izražene hijerarhije, a jasnost u izražavanju je toliko izražena, da svaka njegova fotografija može poslužiti kao primer za školovanje budućih fotografa.
Njegov misao je uvek jasna i direktna, ali i uzvišena i najčešće izlazi iz okvira rama. Iako je na njegovim fotografijama sve rešeno, stvarnost prikazana hiperrealistički, autorska poetika koja ih krasi, onaj nevidljivi pečat njegovog autorstva koji nas udara pravo u srce, je u stvari ona neobjašnjiva draž, koju mnogi fotografi bez obzira na svoju tehničku spretnost ne mogu da proizvedu u gledaocima.
Kada slika portret, onda je to zaista portret. Njegovi modeli kao da sve kažu o sebi. Nijedan njegov portret nije uzgredan, a poze, izraz na licu, položaj ruku, posebno šaka, način gledanja, svetlost, su delo Slobodanove sposobnosti da iz njih izvuče maksimum, a da opet nema ni trunke nedostatka spontanosti. Likovi na fotografijama su uvek kristalno jasno izvučeni iz pozadine i dominiraju slikom. Da bi pojačao informacije o subjektu Gulivar ih često slika sa nečim što najviše karakteriše njihov život i ono čime se oni bave.
Tako je na slici Otac Kliment, on prikazan sa velikom crkvenom knjigom sa šakom iznad nje.
Na slici Deda Tika, koga prikazuje u totalu kako sedi ispred svoje radnje, pozadina je kristalno jasna a čine je svi predmeti kojima se on služi u svom radu.
Doručak i ručak prikazuje seoskog radnika u trenutku kada već počinje da jede drugu polovinu vekne hleba, sedeći u uvelom lišću ispod jednog starog prozora kome nedostaje jedno staklo.
Fotografija pod nazivom Kako pucketa, prikazuje maramom zabradjenu staricu, u njenom skromnoim seoskom domu, kako sedi na šamlici s dve mačke u kirlu, šporetom Smederevcem i tipčnim kaučem. Trouglasta perspektiva daje ovoj slici posebnu dinamiku iako je predstava krajnje statična. Treća mačka koja se greje pored peći daje posebnu atmosferu ovoj idiličnoj sceni.
Fotografija pod nazivom Pčelari ravna je najboljim holandskim uljanim slikama, ne samo po pozama ličnosti, već i po svetlu koje prosto slika scenu slično uljanim bojama.
U Busilovcu, U Laništu, u Sicevu – su pejzaži pitomog srpskog sela, obogaćeni stojećim figurama starica.
Ne znam lepšu fotografiju Sremskih Karlovaca od one koju je načino ovaj fotograf.
Portreti sveštenika, crkveih dvorišta kojima se oni kreću, figure starica i staraca u karakterističnim odelima od prirodnih materijala, toliko su ubedljivi da će poslužiti budućim generacijama kao dokument o jendom vremenu.
Posebno bih izdvoji fotografiju Učitelj Dragi. Učitelj sedi za svojim stolom na kome je žuti stolnjak sa teglom meda na kojoj je jedna kašičica, flašom rakije, pepeljarom i čašom, a iza njega drvena korpica sa crvenim paradjzom i crvenim i zelenim jabukama, iznad koji se natkrio jedan prut na kome su nanizana zvona. Ova fotografija je pravo remek delo. Tekstura svih materijala, uključujući i zidove prostorije znalački korišćeni da izraze psihologiju ovog starine. Vrhunac je detalj koga čini muva koja je sletela na učiteljsku ali i težačku Dragijevu ruku. Na ovoj slici, koju bi 90 posto fotografa uradilo u crnobeloj tehnici, Slobodan je dao maksimum u svom poimanju kolorita. Upravo boje, njemu kao rodjenom slikaru, služe da da uverljivost svim materijalima. Stolnjak je, vidi se od platna, flaša od stakla, kašičica od metala, lik od krvi i mesa, paradaz i jabuke od organskog materijala, pruće baš od drveta, a zvona od već prastarog gvoždja.
Drakče i Dragica, muž i žena, koji gledaju negde u daljinu, raspoloženi su svako na svoj način. I ovo je tipičan Gulivarov rad, gde je umetnički Drakčeta prikazao potpuno oštro, jer je u pravom i krupnom planu, Dragicu je malo zamutio, ali istakao vene na njenoj težakoj šaci koja drži štap, a pozadinu potpuno zamutio, ističući tako ova dva lika koz hijerarhiju koje su se držali za svog života.
Porteti dva sveštenika prikazao je u za njih neobičnim pozama, vesele, sa osmehom na licu, podvlačeći vedrinu i pozotivan pogled na svet kao lepu karakteristiku naše pravoslavne vere.
Retki su fotografi koji će prikazati tako dobro atmosferu za kafanskim stolom, kao što je to uradio Slobodan na fotografijia Rajačka Pimnica. Svi akteri ove scene, kao da ne primećuju fotografa, pričaju i komuniciraju izmedju sebe potpuno slobodno. Svi su osvetljeni središnjom svetiljkom, tako da je zbog položaja iz koga je snimano većina likova u senci, a samo nekoliko njih u središtu pažnje, obasjano punim svetlom. Iza je odličan zid belom bojom krečenih cigala na kojima vise police sa flašama i jeda slika. Na drvenim gredama vise cegeri i jakne, a u jednom procepu izmedju dve figure nazire se i tanjir pun jela. Ova scena ravna je masovnim scenama našeg najvećeg slikara Paje Jovanovića. Likovi su zauzeti pričama po parovima, prosto se čuje onaj žamor kafane.
I na ovoj kao i na svim ostalim fotografijama, plastičnost, trodimenzionalnost i kristalna oštrina glavnih likova su aksiom koga se Gulivar uvek drži. Raspored svetla je takav da glavne ličnosti dominiraju. Tamnije partije koje okružuju glavni lik prosto upućuju oko gde da gleda. U složenijim kompozicijama, Gulivar vodi oko gledaoca postupno ka glavnoj stvari i ka priči koju priča.
Karatkeristika njegovog metoda stvaranja fotografija jeste složenost. Snimanje je samo jedna faza, a glavno mesto gde nastaje slika jeste njegova mračna komora – danas kompjuter, kojim on suvereno vlada. Tako na svojim slikama on koristi prostore kao što su eksterijeri i enterijeri, pejzaži, ulice, raskršća, dvorišta, crkve, kapije, sobe, kafane, da u njih ubaci jednu ili više figura ljudi, a najčešće su to konkretni likovi. Zato je svaka njegova fotografija jedna dugo radjena, izradjivana i gradjena kompozicija, koja kada bude završena, predstavlja delo za divljenje.
Medjutim, kao što rekoh na početku, izad tog realnog sveta, u kome je svaki materijal prikazan maksimalno verno, gde materijali medjusobno konkurišu u lepoti i izrazu, autor ih stavlja u takve odnose, da jedni drugima doprinose i da grade njegovu priču, koja lebdi ispred, iza, iznad i u nedogled, i čine da njegove fotografije traju u našem sećanju. Njihova lepota je u pronalaženju, utvrdjivanju i glorifikovanju tradicije koju ima naše selo, naši ljudi, naša vera i naša istorija. Sve one imaju jednu bajkovitu i mitsku notu i daju pečat vanvremenosti ili svoje večnosti.
Da sam ja ministar kulture, ja bih se potrudio da izdam monografiju sa fotografijama Slobodana Simića, te da tako obogatim sprsku kulturu. Njoj je Slobodan Simić posvetio ceo svoj život i na tome mu zahvaljujem. Danas je odlukom Umetnočkog Saveta FSS, posle uvida kolekcije njegovih fotografija, postao KMF FSS. Čestitam!
Ostale Gulivarove fotografije možete da pogledate na
http://www.balkanphotocontest.com/index.php?menu=5&usrID=100088&tip=fav
Autor teksta: Dragan M. Babović - fotograf
Tagovi: fotografi fotografije portreti srbija
