Steva M. Sekerić, zvani KRCKO, je 28. marta ove godine otvorio veliku izložbu svojih fotografija u Perlezu. Sebe opisuje na sledeći način: - strastven ribolovac, modelar i pomalo fotograf. Veliki Lala, Banaćanin, posebno kad su Bačvani u pitanju. Dakle, naš kolega Steva je Banaćanin i veliki šaljivdžija, čovek koji se raduje životu i to pokazuje kroz svaku svoju fotografiju.
Večna i nepresušna tema ovog autora je Banat i njegovi žitelji. Steva se bavi fotografijom odavno, od vremena kada mnogi od vas koji čitate ovaj članak možda nisu bili ni rođeni. Zato se u njegovom stilu, osnovnom pogledu na fotografiju, u njegovom fotografskom rečniku, oseća duh vremena iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, vremena nabijenog mnogim istorijskim događajima, kada je dokumentarna fotografija bila jedan od najjačih načina izražavanja. Taj stil on je zadržao do današnjih dana.
Slikajući pretežno portrete seljana, ljudi različitih zanimanja u selima Banata, on uz čoveka često prikazuje ambijent u kome glavni subjekat obitava. Na mene su najjači utisak ostavili porteti iza kojih se proteže seoski put, koji vodeći pogled ka nedogledu, rađa u gledaocu razmišljanja o čoveku i njegovoj sudbini. Taj konkretan čovek i taj konkretan put Steva je pretvorio u simbol onog opšteg što čini čoveka kao vrednost, a put u simbol života koji ima svoj početak i svoj kraj, ali i nepoznanicu u pogledu onoga šta se zapravo dešava iza njegovog kraja. Ti Stevini ljudi deluju kao spomenici, skulpture urezane u samo vreme i koji putujući s njime praktično postaju neprolazni.
Niko ne može poreći činjenicu da je s tim portretima Steva usavršio ali i nametnuo svoj originalan i uvek prepoznatljiv stil. Tim fotografijama, koje imaju razrađen i raspevan fotografski rukopis ne može se dati nikakva primedba niti sugestija. One su same za sebe uzor i škola o tome kako nešto treba snimiti i kasnije obraditi i prezentovati. Na tim fotografijama dominira glavni subjekt sa nekim detaljem koji govori o njemu i ništa drugo ne odvlači pažnju. Nijedna fotografija, pa čak i kada je grupa ljudi u pitanju nema suvišne elemente koji bi glavnoj sceni konkurisali i dali mogućnost dvoznačja ili besmisla. Da bi to postigao Steva uredno zatamnjuje te viškove, nebu daje dramatičnost i sl. Stevine fotografije su zaista promišljena i konačna autorska kreacija.
Nijednu fotografiju Steva ne izlaže ako je nije dobro odabrao. PAOR IZ GARDINOVACA, MOJA ZEMLJA, PICCOLO, BEZBRIŽOST, TITO I “JA”, crveno i crno 1980, BACA, sa putem koji ide u nedogled…1982.g. u Perlezu, NS - Taksi stanica u ulici Vase Pelagića 1979., MLADENCI XY, Perlez 1975.g., GLAVNI KOLOSEK, Pruga Orlovat Novi Sad, PREDGRAĐE, Novi Beograd, 04.05.1979. god. gde se danas nalazi veliki tržni centar IDEA, TRZA LI ?? Kanal DTD - Begej u Perlezu 02.05.1982.god., DVE KERE I … Novo Miloševo, 03.08.2006.god., SEOBA, Novo Miloševo 27.08.2006.god., KUPAČICE, Omoljička banja, 08.07.2007.god. iz malo poznate lekovite Omoljičke banje, nastala na neuspeloj naftnoj bušotini, BELI LUK, Srpski Itebej u Banatu, 12.08.2006.god., sve sama mala remek dela.
Sve su to fotografije koje su dale pečat jednom vremenu. Ne samo idilične scene sa sela, stado ovaca, starine okružene kerovima ili kravama, kupačice u nekoj banji, govore o vremenu u kome su snimljene, a Steva namerno i savesno o svakoj fotografiji piše gde i je i kada nastala. Steva je često bio i na najopasnijim mestima kao što su najjače i najčuvenije demonstracije 9. marta, bez kojih nikada ne bi došlo do sloma starog sistema. Odatle potiču zaista antologijske fotografije kao što su JURIŠ !!!, i NADA ???. NADA je neizbrisiv simbol tog vremena, a način na koji je Steva snimio, kao da je reč o samoj Jovanki Orleanki, je zaista remek delo. Taj dan je za Stevu kao neposrednog učesnika, kako sam kaže, Sveti dan, kada se treba ponovo okupiti na Trgu Republike kod našeg Knjaza. Sve te fotografije Steva je snimio u gotovo ratnim uslovima koji su tih dana vladali beogradskim ulicama.
Međutim, Steva je i kasnije bio u prvim redovima, izlažući svoj život u tim zaista opasnim vremenima, slikajući događaje na ulicama Beograda. Iz tog vremena potiču fantastične dokumentarne fotografije iz serije KORDON snimljene u Beogradu u Tolstojevoj 33a, juna, 1992. god. Jedna od poslednjih velikih fotografija koje ulaze u grupu dokumentarnih je fotografija SUSTIZANJE, iz 2007.g. gde Steva govori o prolaznosti života kroz modne detalje, prikazujući pored izloga sa izložbom starih narodnih nošnji staricu u već napuštajućoj gradskoj modnoj garderobi i mladu devojku koja korača u punoj snazi naoružana mobilnim telefonom i savremenom garderobom. Odličan naziv SUSTIZANJE kao da kaže kako jedno doba sustiže drugo i nestaje. Šta je veliko u tome - to što je Steva tu scenu, koja u stvarnosti traje samo par sekundi, ne samo uspeo da primeti, već i da na vreme podigne aparat i okine te da celu tu ideju koja se prikazala u sekundi uspešno ovekoveči.
Kada ideš ulicom sa isukanim aparatom tvoj asocijativni i kreativni duh mora biti uključen ili na stalnom stendbaju i eto uspešnog ulova. Cena aparata je potpuno nebitna, tu presuđuje samo fotograf na delu. Međutim, upravo u tom delu se razlikujemo svi, što bi mnogi takvu scenu propustili. Mnogi bi propustili da snime kanal na Novom Beogradu na kome će se kroz 40 godina napraviti savremeni tržni centar. Na kraju, fotografija kojom je Steva na mene presudno uticao (i zašto?) je fotografija koja se zove BACA, treća s leve strane u provm redu. To je fotografija u kojoj je sve rečeno. Da nije snimio nijednu drugu, ova fotografija bi bila dovoljna da ga svrsta u najbolje fotografe našeg vremena. Steva je tu put naknadno dodao pošto nije imao odgovarajući izlog sa kobasicama, jer je reč o mesaru Baci, a budući da je Baca gazda nije za ovo snimanje nosio mesarsku kecelju. Mesar je iz Perleza a put iz Novog Miloševa. Steva je ovu fotku snimio Canonom A-1 i filmom Orwo 20 NP, za koga pretpostavljam, na ovom sajtu bar pola ljudi nije nikada čulo, a nema ni potrebe.
Steva smatra da se svaka fotografija mora obrađivati, u ono vreme prilikom izrade u mračnoj komori, a danas zahvaljujući fantastičnom izumu koji se zove Photoshop. O tome i sam govori: - Uvek je vršeno doterivanje, retuš i on nikada nije bio zabranjen. Montaže nisu dostupne u dokumentarnoj fotografiji, reportaži, tj. fotografiji koja je trebalo da prikaže realan događaj. Photoshop je nama starijim fotografima Bogom dan alat za kreaciju. Ja u većini slučajeva osmišljam fotografiju i ako ne mogu da je snimim jednim kadrom snimam elemenat po elemenat. Imam kolekciju od oko 3000 (trihiljade) oblaka i stalno je povećavam.
Ovim je Steva sve rekao i treba iz toga izvući odgovarajuće korisne pouke. Hvala ti Stevo na zvojim fotografijama, želim ti puno uspeha u radu i da nas i dalje raduješ svojim novim fotkama.
Galerija fotografija Steve Sekerića: StevaS
Autor članka: Dragan M. Babović DrBach
Tagovi: fotografi fotografije portreti
